Запад Златибора нуди бег у најшумовитије делове планине, где доминирају високи четинари и кристално јасне реке. Ово је простор дубоке духовности, осамљености и директног контакта са исконском планинском дивљином, идеалан за оне који траже мир.

Семегњево – Омиљено излетиште мештана са прелепим језерима и шумским стазама.

Јабланица – Столетни борови који крију једну од најлепших дрвених цркава на Балкану.

Стубло – Духовна станица која води ка скривеним манастирима у кањону реке Увац.

Шаиновци – Аутентично село високих пашњака где се још увек живи по старим обичајима.

Раковица – Предео где се планински токови спајају у савршен склад и мир.

Излетишта на језерима

Семегњево представља једну од најзанимљивијих тачакa западног Златибора, село које је успело да сачува своју аутентичност иако се налази у непосредној близини самог туристичког центра планине. Ово насеље, смештено на таласастој висоравни пресеченој бројним потоцима, кроз историју је било познато као сточарски крај где су се доселиле јаке породице из Црне Горе и Херцеговине. Као најстарији и најугледнији родови који су ударили темеље животу у Семегњеву помињу се породице Костадиновић, Џавић, Пекевић, Раковић, Вукомановић и Марић. Ови домаћини су на својим имањима вековима чували традиционални начин живота, подижући задруге које су биле економски стубови овог дела планине, а њихови потомци и данас са поносом чувају своја огњишта и крсне славе.

Природна богатства Семегњева чине га омиљеном дестинацијом за оне који траже мир изван гужве, а посебан печат селу дају вештачка језера и изворишта питке воде. Језера у Семегњеву су постала симбол модерног одмора у природи, нудећи посетиоцима могућност купања, риболова и опуштања на свежем планинском ваздуху, док бројне шумске стазе воде кроз густе четинарске шуме ка обронцима Црног врха и Торника. Бистри потоци који пресецају село, попут Камишне, некада су покретали бројне воденице поточаре, од којих су поједине и данас у функцији, подсећајући на време када се брашно овде млело на исти начин као пре стотину година. Семегњево је предео где се природа и даље поштује, а сваки пропланак нуди нови поглед на највише врхове Златибора.

Духовни живот и историја села уско су везани за поштовање православних обичаја, а мештани су деценијама били ослоњени на цркве у суседним селима и самом центру Златибора док се није јавила потреба за локалним богомољама те је на 1200 метара надморске висине изграђен  архитектонски и духовни бисер, Црква Рођења Светог Јована Kрститеља. Породице попут Костадиновића и Џавића важиле су за велике чуваре вере, а сабори који се овде одржавају о великим празницима прилика су да се обнове везе са прецима и сачува изворна златиборска песма. У Семегњеву се још увек може осетити снага заједништва, а локално становништво са великим жаром прича легенде о настанку имена села и старим кириџијама који су преко ових брда караванима превозили робу ка Босни, пркосећи планинским непогодама и суровим зимама.

Традиционална архитектура и сеоски туризам данас су нови путокази за развој Семегњева, привлачећи госте који желе додир са "правим" Златибором. Село је познато по очуваним брвнарама и дрвеним објектима који су грађени од старе златиборске боровине, материјала који најбоље одолева планинској клими. Домаћинства се све више окрећу производњи органске хране, нудећи госту сир, кајмак и пршуту спремљене по рецептима који се не мењају генерацијама. Семегњево је успело да помири савремене потребе излетника са дубоко укорењеним сточарским навикама, постајући јединствена оаза где шум воде и мирис четинара пружају савршен бег од свакодневице, истовремено чувајући дух планинског човека и његову слободу.

Царство борова и цркве брвнаре

Црква брвнара у Јабланици, подигнута 1838. године и посвећена Покрову Пресвете Богородице, представља један од најзначајнијих споменика народног неимарства у Србији. Ова светиња, скривена у густој шуми столетних црних борова, изграђена је од масивних талпи, а посебну вредност чине собрашице у њеној порти – мале дрвене кућице које су подизале локалне породице за окупљање током великих празника. Црква је деценијама била духовно и друштвено средиште овог огромног села, а њен скромни, али допечатљив изглед сведочи о вештини златиборских дрводеља који су успели да споје молитву и природу у једно нераскидиво јединство.

Јабланица је једно од најпространијих села у Србији, смештено на југозападним падинама Златибора, где се шуме црног бора простиру докле поглед досеже. Кроз историју, ово село је било дом храбрим сточарима и катраџијама који су се доселили из црногорских брда и Херцеговине, стварајући заједницу засновану на слободи и суживоту са суровом планином. Као најугледније и најстарије породице које су удариле темеље Јабланици помињу се Божанићи, Рајићи, Јанковићи, Лакићи, Бакићи, Дидановићи и Костићи, чији потомци и данас чувају своја пространа имања и крсне славе као светињу.

Древни занат производње катрана, којим су се Јабланичани вековима бавили, остао је до данас жив у појединим засеоцима, чувајући вештину која је некада хранила овај крај. Катраџије из Јабланице су свој производ натоварен на коње кириџијским стазама преносили преко планинских врхова све до приморја, лечећи тим "планинским леком" и људе и стоку. Ова традиција, уз Сеоски вишебој који се сваке године одржава у селу, чини Јабланицу живим музејом на отвореном где се још увек цене вештина тесања балвана, бацање камена с рамена и снага златиборског човека.

Духовна веза са манастиром Дубрава и кањоном реке Увац даје Јабланици посебну димензију мира и осамљености коју траже савремени путници. Река Јабланица, која извире испод Торника, пресеца село својим бистрим током правећи дубоке јазове и прелепе слапове, стварајући природни амбијент који је готово нетакнут урбанизацијом. Породице које се баве сеоским туризмом у овом крају нуде гостопримство какво се ретко среће, дочекујући госте са домаћом храном спремљеном на огњишту, уз мирис смоле и чист планински ваздух који долази са околних врхова.

Јабланица данас нуди савршен бег за све који желе да доживе аутентични Златибор, далеко од буке и гужве туристичких центара. Са својим столетним боровима који додирују небо и дубоком тишином коју прекида само цвркут птица, ово село је уточиште за љубитеље природе, планинаре и све оне који траже духовни мир. Боравак у Јабланици је повратак исконским вредностима – раду, вери и природи – чинећи је најсјајнијим бисером Западне капије планине који сваког посетиоца оставља задивљеним пред својом лепотом и величином.

Капија кањона Увца и манастира

Манастир Увац, који се налази у непосредној близини села Стубло, представља један од најзначајнијих духовних центара овог дела Србије, чији корени сежу дубоко у средњи век, вероватно у доба Немањића. Ова светиња, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, вековима је била у рушевинама након што су је Турци разорили крајем 17. века, али је крајем 20. века изникла из пепела захваљујући труду монаха и народа овог краја. Смештен у дубокој удолини реке Увац, манастир је био познат по својим виноградима и великом поседу, служећи као духовни бедем који је чувао православни идентитет златиборског живља. Стубло је због ове светиње одувек важило за свето место, а стаза која води од села до манастира кроз сурове планинске пределе представља прави пут искушења и мира за сваког верника и путника намерника.

Село Стубло је смештено на југозападном ободу Златибора, на врлетима која се оштро спуштају ка кањону реке Увац, правећи границу између планинске висоравни и нетакнуте дивљине. Историја села је обележена досељавањем становништва из Старог Влаха и пограничних делова Херцеговине, који су овде нашли заштиту у тешко приступачним шумама и стенама. Као најистакнутије и најстарије породице које су кроз векове формирале Стубло помињу се родови Костадиновић, Удовичић, Кнежевић, Туцовић и Симић. Ови домаћини су на шкртом камењару и богатим шумама изградили живот заснован на сточарству и преради дрвета, чувајући своја огњишта упркос удаљености од главних путева и суровој планинској клими која овде господари већим делом године.

Природне лепоте Стубла су нераскидиво везане за кањон реке Увац, који на овом делу свог тока прави нестварне призоре стрмих литица и дубоких јазова препуних тајни. Ово је предео где се природа показује у својој пуној снази – од високих врхова са којих пуца поглед на манастир Дубраву и босанске планине, до скривених пећина и извора лековите воде којима је народ овог краја одувек придавао посебна својства. Стубло је познато и по својим пространим пашњацима на којима се и данас узгајају стада оваца на традиционалан начин, пружајући сировину за чувени златиборски сир и кајмак који у овом селу имају посебан укус планинских трава и чисте росе са Увца.

Духовна веза мештана са својим прецима и светињама види се у сваком камену и старој кући брвнари која је преживела деценије, сведочећи о постојаности златиборског човека. Стубло је кроз историју било важно место за кириџијске караване који су се овде одмарали пре него што би прешли реку Увац и наставили пут ка Прибоју и даље ка Приморју. У народу су остала жива предања о манастирским поседима, о скривеном благу које су монаси закопали бежећи пред паљевинама, али и о великој побожности Стубљана који су, и када манастир није био обновљен, долазили на његове зидине да пале свеће и моле се за заштиту својих породица и стоке.

Будућност Стубла данас је све више окренута верском и еко-туризму, јер све већи број посетилаца жели да доживи ову ретку комбинацију духовности и нетакнуте дивљине. Село нуди савршене услове за планинарење и духовни одмор, где се гостопримство домаћина мери искреним осмехом и пуном трпезом домаћих производа. Породице које остају на својој дедовини обнављају старе објекте у складу са традиционалном архитектуром, чувајући аутентичност која Стубло чини једном од најдрагоценијих тачака Западне капије Златибора. Ко год једном посети ово село и осети спокој изнад кањона Увца, вечно се враћа овом пределу који спаја земљу и небо у јединствену причу о опстанку и вери.

Село високих пашњака

Шаиновци представљају једно од ретких преосталих места на Златибору где се још увек може осетити дах прошлости и видети како је изгледао живот планинског човека пре неколико векова. Смештено на висоравни која се одликује пространим пашњацима и оштрим ваздухом, ово село је своје име и опстанак градило на сточарству, које је и данас главни извор живота за преостала домаћинства. Пејзаж Шаиноваца је препознатљив по каменим зидовима, старим брвнарама и столетни појединачним боровима који стоје као стражари на ливадама, пружајући слику мира и спокоја која се ретко среће у модерном добу. Овде се време не мери сатима, већ изласцима сунца и сменом годишњих доба, а сваки пропланак чува успомену на генерације које су овде подизале своја стада под ведрим планинским небом.

Историја Шаиноваца нераскидиво је везана за јаке и поносне родове који су се доселили у ове крајеве бежећи од турског зулума и тражећи простор за слободан живот. Као најстарије и најугледније породице које су удариле темеље селу и кроз векове чувале његово име помињу се родови Шаиновић, Шишовић, Весовић и Кодић. Ови домаћини су били познати као врсни сточари и познаваоци планине, а њихове куће су одувек биле отворене за путнике намернике и кириџије који су пролазили овим стазама ка Босни. Крсне славе и народни обичаји у Шаиновцима се и данас поштују са великом преданошћу, а приче о храбрости предака и њиховој борби са суровом планинском прилoдом део су свакодневног приповедања уз огњиште.

Високи пашњаци Шаиноваца су право природно богатство, прекривени лековитим биљем и најквалитетнијом травом која млеку и млечним производима из овог села даје непоновљив укус. Традиција производње златиборског сира и кајмака овде је доведена до савршенства, јер се све ради ручно, без савремене индустрије, баш онако како су то радиле старе планинке пре стотину година. Породице попут Шишовића и даље чувају аутентичне рецепте за спремање сувог меса и других специјалитета који се суше на чистом златиборском ваздуху и диму боровог дрвета. Ова гастрономска традиција није само начин преживљавања, већ поносно истицање квалитета који долази са висина на којима је природа остала потпуно чиста и нетакнута.

Архитектура села Шаиновци је још један доказ трајања и прилагођавања човека природи, где доминирају грађевине од камена и борове лучевине. Многе куће брвнаре и помоћни објекти попут млекара и кошара и даље су у функцији, пружајући посетиоцима увид у генијалност народног градитељства које је користило искључиво материјале из непосредног окружења. Шетња кроз Шаиновце изгледа као пролазак кроз живи етно-музеј, где сваки камен има своју причу, а стара дрвена врата на кућама сведоче о деценијама гостопримства и породичног заједништва. Овде се још увек могу видети аутентични делови народне ношње и чути изворна песма „из вика“ која је стављена под заштиту као део нематеријалног културног наслеђа Србије.

Перспектива Шаиноваца лежи у очувању ове невероватне аутентичности и њеном представљању онима који траже искрено искуство сеоског живота на планини. Село има огроман потенцијал за еко-туризам и планинарење, јер стазе које воде из Шаиноваца ка врховима Торника и даље ка кањону Увца нуде неке од најлепших видиковаца на целом Златибору. Домаћини који остају на селу све су више свесни значаја своје баштине и нуде путницима прилику да на кратко постану део њиховог свакодневног ритма – да пробају праву планинску храну, осете мирис тек покошене ливаде и заспу у тишини коју не ремети ништа осим шума ветра у крошњама борова. Шаиновци су истинска чувари душе Златибора, место где се прошлост и садашњост додирују у савршеном складу природе и традиције.

Предео мирних планинских токова

Раковица је село препознатљиво по својој нестварној питомости и мноштву малих водених токова који пресецају њене зелене пропланке, стварајући амбијент савршеног природног склада. Смештена у западном делу златиборске висоравни, она представља природни мост између шумовитих висова и долина којима теку бистри потоци ка Црном Рзаву. Име села потиче из давних времена када су овдашњи потоци били толико чисти и незагађени да су обиловали речним раковима, што је мештанима служило као понос и доказ врхунског квалитета воде коју пију. И данас, док шетате Раковицом, шум воде је сталан пратилац, а бујно зеленило и свежина која долази са планинских извора чине ово село идеалним местом за све који траже одмор за очи и душевни мир у тишини златиборских брда.

Историјски оквир Раковице обликовале су вредне породице које су вековима уназад препознале ово место као погодно за живот због обиља воде и заклоњености од јаких планинских ветрова. Као најстарији и најугледнији родови који су кроз историју насељавали и градили Раковицу помињу се породице Костадиновић, Пантовић, Марјановић, Дидановић и Смиљанић. Ови домаћини су своја имања подизали на осунчаним падинама, бавећи се традиционалним златиборским сточарством, али су били познати и као врсни воћари јер блажа микроклима овог села омогућава узгој старих сорти јабука и шљива. Генерације ових фамилија су својом слогом и домаћинским радом успеле да сачувају аутентичан изглед села, где се и данас сваки гост дочекује са искреном радошћу и трпезом која одише мирисима планине.

Природни склад Раковице додатно је наглашен богатом вегетацијом и пашњацима који су и зими и лети били главни ослонац за узгој стада. Водоток који протиче кроз срце села некада је покретао бројне воденице, чији се остаци и данас могу видети у појединим засеоцима као неми сведоци времена када се живот вртео око камена и воде. Околина Раковице је испресецана стазама које воде ка Околишту и даље ка Црном врху, нудећи лагане шетње без великих успона, што ово село чини посебно привлачним за породице и старије људе жељне планинског ваздуха. Сваки брежуљак у Раковици нуди другачији поглед – од шумовитих пресека који подсећају на планину Тару, до широких златиборских видика који сежу дубоко ка босанским планинама, правећи мозаик који се вечно памти.

Духовна и културна баштина села сачувана је кроз народне обичаје и поштовање породичне традиције, што се посебно види током сеоских заветина и великих хришћанских празника. Мештани Раковице су кроз историју били везани за светиње у околним местима, али су у свом селу увек чували култ гостопримства и међусобног поштовања који је карактеристичан за западни део планине. Породице Смиљанић и Пантовић важиле су за чуваре старих прича о кириџијама и хајдуцима који су налазили заклон у раковичким шумама, преносећи легенде о јунаштву и честитости које су и данас важан део идентитета овог краја. У Раковици се и данас може осетити та стара, неискварена златиборска енергија која госта не посматра као туриста, већ као пријатеља куће.

Развој сеоског туризма у Раковици ослања се на њену изузетну лепоту и могућност за истински "детокс" од градског живота поред жуборавих потока. Село све више постаје мета за људе који траже куће за одмор које нуде потпуну приватност и контакт са земљом, уз могућност куповине домаћих производа директно са фарме. Потенцијал Раковице лежи у производњи органске хране и лековитих биљака, јер чистина терена и одсуство било какве индустрије гарантују највиши квалитет плодова природе. Као завршна тачка овог дела Западне капије, Раковица стоји као симбол мира, место где се сви планински токови, и водени и људски, спајају у јединствену хармонију која позива на повратак природи и једноставнијем, срећнијем начину живота.