Југ Златибора је простор којим доминира Муртеница, предео сурове лепоте, високих превоја и најдаљих хоризоната. Ово је изазов за праве истраживаче који желе да осете снагу планине тамо где се златни пашњаци спајају са небом, а ваздух постаје оштар и лековит.

Љубиш – Село песника, бистрих пастрмских вода и врхунског гостопримства.

Доброселица – Позната по природном каменом мосту „Прозору“ и дрвеној цркви из 19. века.

Водице – Најлепши меандри реке Рзав, призор који се сматра најфотогеничнијим на планини.

Драглица – Висови са којих поглед пуца стотинама километара ка југу Србије.

Жељине – Сточарски крај који поносно чува тајне старе Херцеговине и високих брда.

Село песника и пастрмских потока

Љубиш се сматра једним од најлепших златиборских села, смештено у дубокој долини између врхова Муртенице, где сваки камен и сваки брзак реке причају причу о духовној снази и гостопримству. Село је надалеко познато као родно место чувеног песника Љубивоја Ршумовића и академика Миладина Пећинара, што му даје статус културног средишта јужног Златибора. Кроз центар села протиче река Љубишница, чија је вода толико чиста и бистра да представља идеално станиште за поточну пастрмку, због чега се у овом крају налазе неки од најпознатијих рибњака на планини. Љубиш није само место природне лепоте, већ простор где се реч и песма поштују једнако као и тежачки рад на планини, стварајући јединствен спој интелектуалне дубине и традиционалног планинског начина живота.

Историја Љубиша нераскидиво је везана за старе и поносне родове који су се доселили из црногорских брда и Херцеговине, доносећи са собом снажну задружну свест и поштовање породице. Као најзначајније фамилије које су кроз векове градиле Љубиш и чувале његов углед помињу се Пећинар, Ршумовић, Дацић, Ковачевић и Смиљанић. Ови домаћини су на својим имањима подизали велике породице, бавећи се сточарством и пољопривредом на високим падинама Муртенице, истовремено школујући своју децу да буду најбољи инжењери, писци и духовници свог народа. Крсне славе у Љубишу су празници за читаво село, где се уз традиционалну трпезу и домаћу ракију преносе предања о славним прецима који су овде дошли пре више од два века тражећи слободу под оштрим планинским врховима.

Духовни живот села окупља се око храма посвећеног Светом цару Константину и царици Јелени, који је подигнут двадесетих година прошлог века на месту где су и раније постојале светиње. Градња цркве била је велики подвиг за мештане, а највећи допринос дали су управо домаћини из породица Пећинар и Ршумовић, који су желели да њихово село добије духовни стуб достојан своје величине. Црква је данас место окупљања и чувар историје, јер се у њеној близини налазе споменици ратницима из Првог светског рата, подсећајући на огромне жртве које су Љубишани поднели за слободу отаџбине. Овај храм, окружен столетним боровима и планинским миром, представља истинску оазу за сваког ко жели да осети снагу православне вере у срцу Муртенице.

Туристичка понуда Љубиша данас је врхунски спој традиције и савременог сеоског гостопримства, где се гостима нуди повратак природи кроз најбоље локалне производе. Село је познато по својим кафанама и домаћинствима која служе свежу пастрмку са жара, али и чувени златиборски сир, кајмак и мед са падина Муртенице. За љубитеље авантуре, Љубиш нуди нестварне стазе за пешачење које воде ка врху Чиготе или ка дубинама Муртенице, пружајући поглед на најдаље хоризонте Србије. Овде се може видети како се прави традиционална грнчарија или како се прерађује вуна, јер мештани брижљиво чувају старе занате од заборава, чинећи боравак у Љубишу много вишим од обичног одмора – то је боравак у живој легенди златиборског села.

Будућност Љубиша лежи у очувању његове јединствене атмосфере где су култура, природа и традиција у потпуном складу. Све већи број младих људи из овог краја препознаје вредност своје дедовине и покреће иновативне пројекте у домену еко-туризма, чувајући притом аутентичну архитектуру кућа од камена и дрвета. Љубиш је место које инспирише, баш као што је инспирисало генерације великана који су из њега потекли, и стоји као најсветлија тачка Јужне капије Златибора. Свако ко једном осети мирис сунчевог јутра изнад Љубиша и чује жубор Љубишнице, заувек носи у себи спокој овог села песника и домаћина.

 Камени мост и црква брвнара

Црква брвнара у Доброселици, посвећена Светом пророку Илији, представља једну од највећих духовних и градитељских драгоцености јужног Златибора. Подигнута 1821. године на темељима старе светиње коју су Турци спалили, ова црква је прави пример народне досетљивости и вере – према предању, подигнута је за само једну ноћ од брвана која су мештани кришом довукли из шуме. Њена унутрашњост чува веома вредан иконостас који је дело мајстора Јанка Михаиловића Молера, а посебну пажњу привлаче масивна дрвена врата са дуборезом и ниски улаз, направљен намерно тако да свако ко улази мора да се поклони светињи. Окружена столетним боровима који су и сами споменици природе, ова црква брвнара одише миром који је вековима грејао душе становника Доброселице, остајући до данас њихов најсигурнији духовни ослонац.

Природни камени мост, у народу познат као „Прозор“, представља редак геоморфолошки феномен који Доброселицу издваја на мапи најлепших природних предела Србије. Ова величанствена прераст, висока преко 15 метара, настала је хиљадама година урушавањем пећинске таванице кроз коју је некада текао поток, остављајући за собом сурови камени лук који данас изгледа као огромни оквир за најлепше слике златиборског пејзажа. Иако је скривен у густом шумарку и захтева кратку шетњу стазом, свако ко дође до „Прозора“ остаје задивљен снагом природе која је у тврдом кречњаку исклесала овакву лепоту. Овај локалитет је обавијен легендама о горским вилама и хајдуцима који су овде налазили заклон, а данас је незаобилазна тачка за све оне који желе да осете дивљу и неистражену страну планине.

Доброселица се простире на широким, сунчаним падинама Муртенице, где се златни пашњаци преливају у тамне четинарске шуме, стварајући амбијент села из бајке. Село је насељено вредним домаћинима који су се доселили из Старог Влаха и Црне Горе, доносећи са собом снажну вољу за опстанком на овим високим пределима. Као најстарије и најугледније породице које су кроз генерације обликовале Доброселицу и чувале њен углед помињу се родови Ковачевић, Јечменица, Грбић, Ђуровић и Радовић. Ови домаћини су свој живот базирали на сточарству, узгајајући велика стада оваца и говеда на пространим пашњацима који су током лета прекривени најмириснијим планинским биљем, чиме су осигурали себи и својим потомцима живот у складу са најчистијим ритмовима планине.

Традиционални начин живота у Доброселици сачувао је многе заборављене обичаје, па се овде и данас може осетити прави дух старог Златибора кроз гостопримство које нема цену. Мештани су познати као врсни дрводеље и столари, вештина која се преносила са оца на сина још од времена градње њихове чувене цркве брвнаре. Храна која се овде служи – од домаћег хлеба печеног у фуруни, преко сира и кајмака, до сушеног меса са падина Муртенице – има посебан укус који даје планинска вода и оштар ваздух који долази са превоја. Породице попут Ковачевића и Јечменица и данас су чувари народних прича о кириџијама који су овуда пролазили натоварени катраном и лучевином, повезујући планину са далеким градовима и трговима.

Будућност Доброселице данас се везује за развој сеоског и филмског туризма, с обзиром на то да је због своје нестварне лепоте ово село послужило као природна сценографија за многе домаће филмове. Све већи број посјетилаца долази да види спој духовности у цркви брвнари и дивљине у каменом мосту, тражећи мир који се само на овако високим пашњацима може наћи. Домаћинства која се окрећу туризму нуде аутентичан смештај у обновљеним брвнарама, пружајући гостима прилику да на пар дана забораве на модерну технологију и потпуно се предају планини. Доброселица, као срце Јужне капије, стоји као подсетник на то да су најлепше ствари често скривене и да их треба тражити полако, са поштовањем према природи и традицији која их је вековима чувала.

Пејзажни меандри Рзава

Водице представљају један од најфотогеничнијих и најпрепознатљивијих предела Златибора, где природа изгледа као да је насликана вештом руком уметника. Овај предео, смештен на десетак километара од центра планине ка југу, карактеришу нестварни меандри реке Црни Рзав који се лењо и нечујно пробијају кроз златне пашњаке и меке брежуљке. Усамљени борови, расути по брдима као стражари, у комбинацији са кривудавим током реке, стварају призор који је деценијама главни мотив на разгледницама Златибора. Водице нису само место за успутну фотографију, већ простор невероватног спокоја где шум воде и песма ветра у крошњама борова стварају савршену симфонију која одмара свако чуло и позива на потпуно препуштање природи.

Историја Водица дубоко је урезана у старе трговачке и кириџијске путеве који су овуда пролазили вековима, повезујући средишњу Србију са Приморјем. Ово место је одувек било омиљено одмаралиште за путнике и караване, због питомог терена и обиља чисте планинске воде која напаја пашњаке. Као чувари овог предела и најстарији домаћини који су своја имања и конаке подизали у близини Водица помињу се породице Мићић, Лојаница, Дидановић и Смиљанић. Ови родови су генерацијама узгајали најбоља говеда и овце, користећи предности богатих пашњака око Рзава, док су њихове куће одувек биле познате по томе што ни један путник намерник није прошао а да не буде дочекан топлом речју и окрепом.

Река Црни Рзав, која је главни архитекта лепоте Водица, свој специфичан назив дугује тамној боји камења у свом кориту, што у контрасту са зеленим и златним падинама даје нестваран призор. Вода у Рзаву је изузетно хладна и чиста, те често служи као природно освежење током врелих летњих месеци, док су обале реке идеална места за излете и камповање у срцу нетакнуте дивљине. Љубитељи риболова овде проналазе свој мир покушавајући да улове поточну пастрмку, док шетачи уживају у лаганим стазама које прате ток реке и воде ка скривеним деловима Муртенице. Овај склад воде и камена, који се у Водицама види на сваком кораку, подсећа на нераскидиву везу човека и планине која се овде поштује од давнина.

Традиционална архитектура овог краја огледа се у старим брвнарама и катунима који се још увек могу видети на обронцима изнад реке, пружајући увид у то како је изгледао живот златиборских сточара. Данас су Водице модерно излетиште, али су успеле да задрже свој аутентични шарм захваљујући мештанима који пажљиво чувају своје пашњаке од претеране урбанизације. Домаћа храна коју можете пробати у оближњим домаћинствима – од чувеног златиборског сира и кајмака до јагњећег печења – има посебан укус управо због паше коју стока проналази на овим сочним ливадама. Породице попут Мићића и даље преносе приче о оштрим зимама када се Рзав потпуно ледио, стварајући камено огледало у срцу Златибора, што је призор који само најистрајнији планинари имају прилику да виде.

Перспектива Водица у оквиру јужног Златибора јесте очување статуса заштићеног предела изузетних одлика, где ће природа и даље водити главну реч. Све већи број заљубљеника у фотографију и уметника долази у Водице тражећи инспирацију у меандрима Рзава и игри светлости на падинама Муртенице. Боравак овде нуди осећај слободе који је данас тешко пронаћи, пружајући прилику за дуге шетње, медитацију поред воде и повратак сопственим коренима. Као најфотогеничнија тачка Јужне капије, Водице остају вечни симбол златиборске лепоте, место где се планина и река додирују у савршеном загрљају, остављајући сваког посетиоца без даха и са жељом да се овом мирном уточишту увек изнова враћа.

Висови и хоризонти

Драглица представља један од највеличанственијих видиковаца златиборског краја, село које се угнездило на високим превојима испод моћне Муртенице, где ваздух долази директно са највиших врхова и доноси мирис смоле и слободе. Ово насеље је кроз историју било познато као место са ког „око види све“, јер се са његових узвишења, када је дан ведар, поглед пружа стотинама километара ка југу Србије, обухватајући врхове Златара, Јавора, Голије, па чак и далеке обрисе планина у Црној Гори. Драглица није само село, већ истинска стаза високих пашњака где се сунце задржава најдуже, а планински хоризонти изгледају као да се спајају са небом у нераскидиво плаветнило, пружајући путнику осећај бескраја и тишине коју ремети само хук ветра са муртеничких стрмина.

Историја Драглице дубоко је повезана са досељавањем становништва из Старог Влаха и Црне Горе, који су на овим висинама тражили заклон и сигурност од турских похода, користећи неприступачан терен као своју природну тврђаву. Као најстарије и најугледније породице које су кроз векове градиле живот у Драглици и чувале њену традицију помињу се родови Кутлешић, Грујичић, Радовић, Брковић и Шишовић. Ови домаћини су били познати као најхрабрији кириџије и сточари, који су својим караванима пресецали планинске врлети, док су код својих кућа подизали задруге које су биле синоним за снагу и опстанак у суровим планинским условима. Породица Кутлешић посебно је значајна за историју овог краја, дајући кроз генерације истакнуте људе који су верно служили и планини и отаџбини, чувајући своја огњишта на самој ивици кањона Увца.

Духовна станица Драглице уско је везана за цркву Свете Тројице, која је духовно уточиште за мештане овог и околних села, представљајући место саборовања и очувања православне вере. Према народним предањима, становници Драглице су одувек важили за велике вернике који су, и у најтежим временима, пешачили километрима до оближњих манастира и цркава брвнара како би сачували крсну славу и обичаје. Данас, црква у Драглици стоји као светионик на висини, подсећајући на непоколебљиву веру златиборског човека и његову повезаност са прецима који су свој мир пронашли под крошњама столетних борова који окружују село. Овде се празници прослављају уз звуке звона који одјекују далеко кроз долине, дозивајући расуте домаћине и чувајући дух заједништва који је у планинским селима пресудан за живот.

Природна богатства Драглице огледају се у нестварним пашњацима који су током лета прекривени теписима од најквалитетнијег планинског сена, што је основа за производњу чувеног златиборског сира и кајмака који овде имају посебну ноту. Због велике надморске висине, вегетација у Драглици је специфична – лековито биље попут линцуре, кантариона и мајчине душице овде се бере на чистом ваздуху, далеко од било каквог загађења, док су шумски плодови са падина Муртенице прави дар за сваког ко посети овај крај. Породице попут Радовића и Грујичића и данас се баве традиционалним сточарством, пркосећи суровим зимама и дубоким снеговима који често знају да одсеку село од света, али управо та изолованост је сачувала чистоту природе и изворни укус домаћих производа по којима је Драглица препознатљива.

Перспектива Драглице у оквиру јужног Златибора лежи у њеном потенцијалу за елитни еко-туризам, намењен онима који желе потпуни мир и изолованост на врху планине. Село нуди нестварне могућности за планинарење и планински бициклизам, са стазама које воде директно ка кањону Увца и његовим меандрима, пружајући призоре који се не могу видети ни са једне друге тачке на планини. Све већи број младих потока старих фамилија враћа се на своја имања, обнављајући старе брвнаре и претварајући их у модерна уточишта која поштују традиционалну градњу од камена и дрвета. Драглица, као стражар над јужним Србијом, остаје симбол трајања и нераскидиве везе са висинама, место где сваки удах чини човека јачим, а сваки поглед ка хоризонту открива нову лепоту златиборске душе.

Тајне старе Херцеговине

Жељине представљају један од најаутентичнијих предела јужног Златибора, село високих пашњака и каменог тла које својим изгледом и духом неодољиво подсећа на пределе старе Херцеговине одакле је већина становништва и потекла. Ово насеље је вековима било дом пркосним сточарима који су на суровим планинским висовима, између Муртенице и кањона Увца, подизали своја имања и задруге, ослањајући се искључиво на сопствене руке и снагу планине. У Жељинама природа не прашта грешке, али награђује оне који је поштују најчистијим ваздухом, лековитим биљем и погледима који сежу до најдаљих врхова Црне Горе, чинећи ово село уточиштем за све који траже исконски мир и повратак коренима који су овде чврсти као планински гранит.

Историја Жељина нераскидиво је везана за велике сеобе и досељавање породица које су у ове кршевите пределе донеле специфичан начин градње, обичаје и сточарске вештине својих предака из херцеговачких брда. Као најстарије и најугледније породице које су удариле темеље селу и кроз тешке деценије сачувале своја презимена помињу се родови Драшковић, Ковачевић, Луковић, Грбић и Милошевић. Ови домаћини су генерацијама били познати као врсни узгајивачи оваца и говеда, а њихова способност да опстану на терену где су зиме дуге и сурове, а лета кратка и жарка, створила је од Жељина заједницу непоколебљивих и честитих људи чија се реч у целом златиборском крају поштује као закон.

Традиционални начин живота у Жељинама и данас се врти око сточарства, које је овде много више од економије – то је идентитет и вековна веза са земљом. Пашњаци у Жељинама, иако наизглед сурови, препуни су хранљивих планинских трава које млеку и млечним производима дају посебну јачину и укус по којем се жељински сир издваја на златиборским пијацама. Породице попут Драшковића и Ковачевића и данас чувају старе катуне и млекаре грађене од камена и дрвета, где се кајмак спрема по рецептурама које су се преносиле са колена на колено, без икаквих савремених утицаја. Сваки оброк у Жељинама је прича за себе, служен са поносом домаћина који зна да је све на трпези плод његовог рада и чисте природе која га окружује.

Архитектура села је још један неми сведок трајања и борбе са планинским стихијама, где доминирају куће грађене од масивне борове лучевине са високим каменим подзидима. Жељине су сачувале изглед старог планинског насеља где су засеоци раштркани по брежуљцима тако да сваки има свој извор воде и свој део шуме, што је био пресудан фактор за опстанак великих породичних задруга. Шетња кроз ово село пружа јединствен увид у генијалност народног неимарства, јер су објекти подизани тако да се одупру најјачим ударима ветра са Муртенице, истовремено пружајући топлоту и сигурност током месеци када снегови прекрију стазе и путеве.

Будућност Жељина огледа се у очувању ове ретке аутентичности и привлачењу истраживача који желе да доживе Златибор какав је био пре него што су га дотакли урбанизација и масовни туризам. Село нуди нестварне стазе за пешачење које воде ка скривеним деловима кањона Увца, где се још увек могу видети орлови кружачи и ретке врсте дивљачи које су овде нашле своје последње уточиште. Жељине су место за оне који цене тишину, за оне који желе да виде како изгледа живот када је усклађен са природом и за све који желе да открију тајне старе Херцеговине скривене у срцу златиборске планине. Као једна од најврстијих тачака Јужне капије, ово село остаје чувар снаге и достојанства планинског човека.