Тамо где сунце прво обасја планину, наћи ћете највеће културно благо и нестварне облике које су хиљадама година вајали камен и вода. Источна капија је путовање кроз време, ка коренима и легендама које су обликовале златиборског човека и његову веру.

Сирогојно – Светски познат музеј на отвореном „Старо село“ и дом чувених плетиља.

Рожанство – Место лековитих вода бање Вапа и древног качарског заната.

Гостиље – Препознатљиво по нестварним слаповима водопада високим преко двадесет метара.

Трнава – Село сликара које деценијама окупља уметнике у својој колонији.

Равни – Дивља лепота на ивици кањона Приштавице, предео сурових и чистих пејзажа.

Голово – Спокој старих времена који бди над кањоном Увца, далеко од модерне буке.

Музеј на отвореном

Сирогојно није само најпознатије златиборско село, већ живи чувар народног градитељства и духовности који вековима пркоси времену на источним обронцима планине. Историја овог насеља нераскидиво је везана за стара племена која су се доселила из Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе, међу којима се као најбројнији и најстарији родови издвајају Ћалдовићи, Шишаковићи, Туцовићи, Стаматовићи, Пећинари и Рајичићи. Ови домаћини су на пространој висоравни формирали задруге које су биле економски стубови краја, а управо је снага ових породица омогућила да Сирогојно кроз векове задржи статус културног и трговачког средишта. Данас је оно симбол златиборске вештине, где се мирис старе боровине из "Старог села" меша са светском славом коју су му донеле плетиље, чувајући дух предака у свакој нити својих ручних радова.

Храм Светих апостола Петра и Павла подигнут је 1764. године и представља истински духовни светионик овог краја. Ктитор ове светиње био је прота Георгије Смиљанић, родоначелник чувене свештеничке лозе Георгијевића (Ђурића), која је Сирогојну подарила чак дванаест генерација свештеника. Храм је познат по непроцењивом иконостасу који је 1764. године насликао најпознатији српски зограф тог доба, Симеон Лазовић, оставивши у аманет уметничко благо које и данас задивљује вернике и посетиоце. Ова црква је деценијама била центар писмености, где су се у порти, под старим крошњама, доносиле судбоносне одлуке за сеоску заједницу и чувао пламен вере у најтежим временима под турском влашћу.

Музеј на отвореном „Старо село“ јединствен је споменик културе који на површини од скоро пет хектара чува аутентичну архитектуру златиборског брвнара из 19. века. Премештене са оригиналних локација, куће задружних породица попут Ћалдовића и Туцовића овде сведоче о занатском умећу народног неимара. Музејска поставка обухвата главне куће са огњиштима, млекаре, качаре, амбаре и кошаре, верно приказујући свакодневни живот златиборског сељака. Посебно је важан занатски део где се и данас негују вештине качара, ковача и грнчара, док цео комплекс одише мирисом смоле и планинског ветар који посетиоце враћа у време када су породица и задруга били изнад свега.

Традиција плетиља и светски значај Сирогојна нераскидиво су везани за другу половину 20. века, када је захваљујући визији Добриле Смиљанић ово село постало глобални симбол модног престижа. Стотине жена из Сирогојна, али и околних села попут Трнаве и Рожанства, својим вештим рукама су од најфиније вуне стварале џемпере који су стигли до модних центара од Париза до Токија. Овај покрет није само сачувао стару вештину плетења, већ је омогућио многим породицама да опстану на својим имањима. Сирогоњски џемпер са мотивима планинског пејзажа постао је најлепши амбасадор Златибора, спајајући сурову планинску свакодневицу са врхунском уметношћу ручне израде.

Природно окружење и дух заједнице у Сирогојну нуде нестваран спој лепоте и мира, где се пашњаци преливају у густе четинарске шуме. Ово је предео чисте воде и лековитог ваздуха, где се на Петровдан и данас одржавају велики сабори који окупљају потомке старих фамилија. Мештани Сирогојна су остали верни традиционалном гостопримству, па се гост овде и даље дочекује са домаћом ракијом, сиром и кајмаком који се праве по рецептурама старим неколико векова. Сирогојно је живи доказ да се може бити део модерног света, а истовремено остати дубоко укорењен у сопствену историју, чувајући сваки камен и сваку причу као највеће благо Источне капије планине.

Извор здравља и престоница качара

Рожанство се убраја у ред најстаријих села златиборског севера, а њено име према предању потиче од речи „рођење“. Смештено на десној обали Приштавице, ово насеље су кроз векове обликовала снажна племена досељена из Херцеговине и Полимља. Као најстарији и најутицајнији родови који су формирали село издвајају се породице Милошевић, Меловић, Поповић, Тошић, Пантовић, Лазовић и Станић. Ови домаћини су на брдовитим теренима изградили сложну заједницу, познату по великим кућним задругама и карактеристичној ерској виспрености која је Рожанце увек издвајала.

Храм Пресвете Богородице представља духовни центар села, подигнут 1890. године на локалитету који народ од давнина назива Гробље. Пре ове зидане цркве, верске потребе мештана испуњавала је стара црква брвнара, а изградњу данашњег храма покренули су сами Рожанци својим прилозима. Посебно место у историји заузима свештеничка породица Поповић, која је генерацијама служила у овом храму, ширећи писменост и веру. Сваког августа, о празнику Велике Госпојине, порта цркве постаје место великог народног сабора који окупља Рожанце са свих страна света.

Лековита бања Вапа природни је благослов овог краја, са извором чија је температура константних 17 степени Целзијуса. Име Вапа потиче од старословенске речи за „вапај“ или молитву за помоћ, јер су људи вековима овде тражили лек за очи и кожу. О лековитости рожанских вода писао је још чувени просветитељ Захарије Орфелин у 18. веку, а бања је деценијама била главно лечилиште златиборског краја. Окружена нетакнутим шумама, Вапа остаје симбол виталности и место где природа нуди своје најдрагоценије дарове здравља.

Древни качарски занат учинио је Рожанство престоницом дрвене амбалаже на Златибору, а локални мајстори, нарочито они из рода Меловића, довели су обраду дрвета до савршенства. Из овог села су кретали кириџијски каравани носећи каце и бурад израђену од најквалитетнијег бора и храста, снабдевајући тржишта од Ужица до Јадранског мора. Свака рожанска каца била је гарант квалитета за чување ракије и кајмака, а ова вештина се и данас у појединим домаћинствима преноси као највредније породично наслеђе.

Пећина Стопића и природа која окружује село чине Рожанство кључним делом Источне капије планине. Пећина, позната по својим јединственим бигреним кадама, смештена је на граници са Трнавом и представља један од најзначајнијих природних објеката у Србији. Са пространим пашњацима на којима и данас пасу бројна стада и сеоским туризмом који развијају породице попут Милошевића и Лазовића, Рожанство нуди аутентичан спој традиције и савременог живота, где се гост увек дочекује са пуном трпезом и истинским планинским миром.

Нестварни слапови водопада

Гостиље је с правом стекло титулу једног од најбољих туристичких села света према избору Светске туристичке организације (UNWTO), препознато по својој аутентичности и нестварним природним лепотама. Главна атракција села је чувени Гостиљски водопад на реци Врело, где се вода обрушава са кречњачке литице високе 20 метара, стварајући облаке водених капи и неописив мир. Низводно од главног водопада, река гради серију мањих слапова и вирова који кроз густу шуму воде све до ушћа у Катушницу, чинећи овај предео једним од најфотографисанијих и најлепших локалитета у целој Србији.

Историја села Гостиље дубоко је урезана у темеље златиборског друштва, а населили су га стари родови који су се овде скућили још у 18. веку. Према летописима и предању, најзначајније породице које су изградиле ово село су Туцовићи, Станојевићи, Филиповићи и Милинковићи. Посебан историјски печат селу дала је породица Туцовић, из које је потекао и чувени социјалистички вођа и мислилац Димитрије Туцовић. Његова родна кућа, која је данас под заштитом државе, представља споменик културе и подсетник на интелектуалну снагу златиборског домаћина, док пространи пашњаци око засеока и данас чувају дух старих задруга.

Храм Свете великомученице Параскеве (Свете Петке) подигнут је 1875. године и представља духовни стожер села. Црква је грађена захваљујући прилозима и залагању свих мештана, а посебно се истиче свештеничка лоза породице Туцовић, која је деценијама служила у овом храму. У близини цркве налази се извор за који народ верује да је лековит, нарочито за очне тегобе, што додатно наглашава духовност и благодат овог простора. Сваке године, о празнику Свете Петке, Гостиље ожвиви уз народни сабор који чува веру, обичаје и традицију овог краја од заборава.

Традиционална архитектура и начин живота у Гостиљу остали су готово непромењени кроз деценије, што је и донело селу светско признање. Село је познато по очуваним старим воденицама и традиционалној преради млека и меса, а домаћинства се и данас баве сточарством на начин како су то чинили њихови преци. Спој нетакнуте природе, хука водопада и мириса планинских трава чине ово село идеалним местом за сеоски туризам, где породице попут Туцовића и Станојевића госте дочекују са искреним златиборским гостопримством и чувеним специјалитетима попут пастрмке са локалних рибњака.

Гостиље нуди посетиоцима и бројне стазе за шетњу, видиковце са којих се пружа поглед на кањон Катушнице, као и модеран базен са изворском водом у самом центру села. Упркос светској слави, Гостиље је успело да сачува своју скромност и тишину, пружајући сваком путнику истински додир са планинском природом и историјом. Ово село није само туристичка дестинација, већ живи пример како се заједништвом, поштовањем природе и чувањем породичног имена може постати део светске културне баштине, остајући заувек поносни драгуљ Источне капије Златибора.

Село сликара

Трнава се издваја као једно од најживописнијих златиборских села, смештено у питомој долини Трнавског потока, на пола пута између Рожанства и Сирогојна. Историја села дубоко је повезана са досељавањем становништва из Црне Горе и Херцеговине, а као најстарији и најугледнији родови који су кроз векове чували огњишта Трнаве помињу се породице Баклић, Марић, Кнежевић, Пејић и Вујовић. Ови домаћини су успели да одрже село упркос свим историјским изазовима, подижући генерације које су остале верне својој земљи, али и онима који су прославили Трнаву као центар културе и уметности читавог златиборског краја.

Село сликара постало је препознатљиво име за Трнаву захваљујући вишедеценијској традицији ликовних колонија које окупљају уметнике из целог света. Главни покретач ове културне ренесансе био је самоуки сликар Владимир Митровић, чија су дела у камену и на платну постала симбол села. Његова кућа и атеље годинама су били стјециште креативних људи, а Трнава је захваљујући томе постала јединствена уметничка оаза на отвореном. Уметници који долазе у Трнаву инспирацију црпе из сурових, а истовремено прелепих пејзажа, чиме се ово село уписало у мапу најважнијих културних тачака западне Србије.

Стопића пећина својим значајним делом, а посебно Трнавским потоком који кроз њу протиче, нераскидиво везује овај природни феномен за атар Трнаве. Иако се улаз често повезује са суседним селом, читав хидролошки систем и околина пећине чине природни оквир Трнаве, пружајући селу мистичну и непоновљиву атмосферу. Пећински украси, бигрене каде и хук воде која понире и поново извире у долини Трнаве, чине ово село незаобилазним за све истраживаче природе који траже више од обичног туризма, нудећи им увид у хиљадугодишње вајање златиборског кречњака.

Духовни живот села и његова историја огледају се у поштовању традиције и црквених обичаја који су се преносили са колена на колено. Трнавци су одувек били блиско везани за храмове у суседним селима док нису изградили своје локалне светиње, а породице попут Баклића и Марића важиле су за велике донаторе и чуваре вере. Према црквеним изворима, народ овог краја је и у најтежим временима под Турцима налазио начина да се окупља на молитви, чувајући православни идентитет и крсне славе као светиње које нико није смео да погази. Та духовна снага и данас је видљива у миру којим одишу трнавски засеоци и срдачности њених мештана.

Традиција и сеоски туризам данас представљају нову снагу Трнаве, где се аутентично златиборско гостопримство спаја са уметничким сензибилитетом. Домаћинства у Трнави позната су по производњи здраве хране, пршуте и ракије, али и по спремности да сваког путника намерника угосте као најрођенијег. Село је успело да избегне масовну урбанизацију, остајући верно свом првобитном изгледу са старим брвнарама и воћњацима који у пролеће претварају целу долину у цветни врт. Трнава је место где се још увек може чути изворна песма, видети народна ношња и осетити прави, нетакнути дух Златибора, чинећи је поносном тачком Источне капије планине.

Дивља лепота кањона Приштавице

Равни се налазе на самом источном рубу златиборске висоравни, смештени изнад дубоког и суровог кањона реке Приштавице. Ово село је кроз историју било симбол слободе и отпора, насељено јаким породицама које су тражиле скровиште у тешко приступачним планинама. Као најстарији и најугледнији родови који су ударили темеље животу у Равнима помињу се породице Ђокић, Јелић, Бојовић, Вучићевић, Лекић и Радовић. Ови домаћини су од камена и шкрте земље створили имања, преживљавајући захваљујући сточарству и кириџилуку, превозећи со и дуван караванима преко планинских врхова, чиме су челичили карактер који и данас краси мештане овог краја.

Храм Светог архангела Гаврила подигнут је у периоду од 1923. до 1925. године и представља истински споменик заједништва и вере мештана Равни. Црква је грађена на месту где је некада постојала стара брвнара коју су Турци спалили, а иницијативу за обнову покренули су најистакнутији домаћини из породица Ђокић и Јелић. Цело село, које је тада бројало стотине домова, учествовало је у градњи доносећи ручно тесани камен са удаљених брда. Унутрашњост храма одише скромношћу и миром, а црква је деценијама била једино место писмености и сабора за народ који је живео на самој ивици кањона, чувајући свој идентитет и православну веру кроз сва искушења.

Кањон реке Приштавице је један од најдивљијих и најлепших природних предела на читавом Златибору, који Равнима даје печат нестварне изолованости. Река је хиљадама година дубила кречњак стварајући стрме, готово окомити литице пуне пећина и скривених извора, који су током ратова служили као сигурно уточиште за народ и хајдуке. Са видиковаца у селу пружа се нестваран поглед на овај кањон и врх Чиготе, остављајући сваког посетиоца без даха пред снагом природе која овде још увек диктатира темпо живота. Овај простор је и данас рај за авантуристе и истраживаче који желе да осете Златибор какав је био вековима – суров, чист и непокорен.

Традиционални начин живота у Равнима сачувао се захваљујући чињеници да је село дуго било удаљено од главних саобраћајница, што је омогућило породицама да задрже старе занате и рецептуре. Равањски домаћини су и данас познати као врхунски произвођачи златиборског сира и сувог меса, које се и даље суши на аутентичан начин, на промаји и диму боровог дрвета. У задружним кућама породица Бојовић и Вучићевић и даље се негује гостопримство где се сваки намерник дочекује са поштовањем, уз традиционалну трпезу која је симбол здравља и снаге планинског човека. Овде време као да тече спорије, а сваки пропланак прича причу о труду и зноју генерација које су опстале на овом кршу.

Будућност села Равни данас се огледа у повратку природи и развоју сеоског туризма за оне који траже потпуни мир и бег од цивилизације. Све је више младих који препознају потенцијал у нетакнутим пределима око кањона Приштавице, подижући нове објекте у складу са традиционалном градњом од дрвета и камена. Равни су место где се може доживети истинска тишина, видети небо препуно звезда и осетити дух старог Златибора који полако нестаје у комерцијалним центрима. Као део Источне капије, ово село остаје чувар најдубљих тајни планине, нудећи сваком ко дође прилику да се повеже са својим коренима и осети исконску снагу природе.

Спокој над кањоном Увца

Кањон реке Увац представља природну границу и највећу знаменитост над којом бди село Голово, пружајући посетиоцима поглед на неке од најдивљијих предела Златибора. Иако је већи део кањона познат по својим меандрима, део који дотиче атар Голова карактеришу стрми обронци и густе шуме које се спуштају ка реци, стварајући амбијент потпуне изолованости од модерног света. Овај предео је природно станиште ретких птица грабљивица, а тишина која овде влада прекидана је само хуком ветра и шумом воде у дубини, чинећи Голово местом за оне који траже исконски мир и бег од сваке буке и комерцијализације. Кањон је вековима штитио становнике овог села, а данас је његов највећи чувар, привлачећи љубитеље нетакнуте природе који цене осаму и сурову лепоту златиборског крша.

Голово је место које одише спокојем старих времена, смештено на висоравни која спаја источне и јужне делове планине, где време као да је стало. Село су населили стари родови досељени из црногорских брда и Херцеговине, тражећи плодне пашњаке и сигурност у планинским врлетима. Као најистакнутије породице које су кроз генерације обликовале живот и обичаје Голова издвајају се Меловићи, Коматовићи, Драгутиновићи, Радовановићи и Ћировићи. Ови домаћини су познати по својој скромности и дубокој везаности за земљу, подижући своја имања на местима где се сунце прво појављује иза златиборских врхова, стварајући заједницу засновану на задружном реду и међусобном помагању у тешким планинским условима.

Духовна традиција Голова уско је везана за парохију у суседним Кућанима и Драглици, где су мештани деценијама одлазили на молитву у чувене цркве брвнаре, чувајући своју веру далеко од очију освајача. Према црквеним летописима, становници Голова су били међу најревноснијим чуварима православних обичаја, а крсне славе у породицама Меловић и Коматовић одувек су биле прилика за саборовање и преношење епских легенди са колена на колено. Посебно је поштовање према светињама које су народ спасавале у доба сеоба, а дух те старе побожности осећа се и данас у тишини сеоских гробаља и старих дрвених крстова који стоје као крајпуташи времена, подсећајући на непоколебљиву веру планинског човека.

Традиционално сточарство представља окосницу опстанка у Голову, где пространи планински пашњаци нуде идеалне услове за узгој оваца и говеда на потпуно природан начин. Головски сир и кајмак су производи који се још увек праве по старинским рецептурама, без икаквих савремених додатака, ослањајући се искључиво на квалитет траве и вештину планинских домаћица. Породице попут Драгутиновића и Радовановића сачувале су задружни начин живота где се послови на пољу и око стоке деле међу члановима домаћинства, а вишак производа се и данас размењује или продаје поносно истичући порекло са чистих падина изнад Увца. Ова аутентичност производње хране чини Голово скривеним бисером за гастрономе који траже заборављене укусе правог Златибора.

Будућност Голова лежи у његовој савршеној тишини и потенцијалу за развој еко-туризма који неће нарушити природни склад овог посебног места. За разлику од урбанизованих делова планине, Голово нуди искуство боравка у кућама од дрвета и камена, где је главни луксуз чист ваздух, поглед на кањон и домаћа храна са сопственог прага. Село се полако открива путницима намерницима који желе да доживе Златибор какав је био пре сто година, пружајући им прилику да се повежу са природом на најдубљи начин. Као последња тачка Источне капије, Голово остаје заштитник традиције и спокоја, стојећи поносно изнад Увца као чувар старих знања и мирног планинског живота који се овде брижљиво негује за будућа покољења.